[...] Prevodioci jednostavno nisu bili dovoljno priznati, nisu očekivali neku posebnu zaradu, već tek toliko da mogu da prežive. Jako mali broj ljudi je zapravo obučen za prevodilački posao, ali većina ima solidno fakultetsko obrazovanje i dobro znanje, bar sopstvenog, jezika. Jedna moja prijateljica je spadala baš u tu kategoriju i moj krug prijatelja se proširio obuhvatajući i druge prevodioce. Ti ljudi su mi bili mnogo zanimljiviji i često smo imali slična životna iskustva. Nikad mi nije bilo teško da se sprijateljim s ljudima, ali uvek sam se osećala nekako drugačije, a sigurna sam da su to i oni primećivali. Kada se moja prijateljica penzionisala, preporučila me je za svoju zamenu. Upala sam u svet osiguranja o kojem ništa nisam znala. Tamo sam bila jedini prevodilac i nisam imala neki oslonac. Međutim, to je bio još jedan korak napred…

Na svom novom radnom mestu, počela sam da pregledam dosijee, da postavljam pitanja i kompanija me je poslala na kurseve iz oblasti osiguranja. Viša škola osiguranja bila je prekoputa i u njihovoj biblioteci sam proučavala pravilnike za zaštitu od požara, polise osiguranja i kataloge aparata za gašenje požara. Učila sam nešto čime nikada ranije nisam imala priliku da se bavim – istraživanjem. Kada sam po prvi put morala da prevedem predlog za potrebe osiguranja nuklearne elektrane, pozvao me je rukovodilac tog odeljenja čestitajući mi na odrađenom poslu. „Bolje od onoga na šta smo navikli”, rekao je. Koja divota! Zapravo sam bila pogledala dokument iz dosijea sličan onome kojim sam se bavila, ne bih li pronašla neke smernice, ali kad sam videla da je moj prethodnik upotrebio reč „nukleus”, umesto „jezgro”, shvatila sam da mi nema vajde od tih dosijea. Otišla sam u biblioteku preko puta i potražila „nuklearne elektrane”. Odmah sam pronašla terminologiju koja mi je trebala.

Naravno, da biste u današnje vreme bili dobar prevodilac potrebno je mnogo više od toga. [...]

[...] Преводиоци једноставно нису добијали признање за свој рад, нису они очекивали да ће се обогатити, већ само да прегурају. Заправо, само је мали број био школован за преводиоца, али је већина имала пристојно факултетско образовање и добро познавање језика, барем сопственог. Имао сам пријатеља који се савршено уклапао у такав профил и мој се круг пријатеља почео ширити и на друге преводиоце. Налазио сам да су као људи много занимљивији, и открио да смо често имали слична животна искуства. Никада нисам имао потешкоћа са склапањем пријатељства, али сам се увек осећао „другачијим” и сигуран сам да су се и они исто осећали. Када ми је пријатељица отишла у пензију, препоручила ме је као своју замену. Тако сам зашао у област реосигурања, о којој ништа нисам знао. Такође, био сам једини преводилац, и нисам имао богзна какву подршку. Какогод, то је био још један корак напред…

У оквиру свог новог посла, почео сам да истражујем досијее, тражио одговоре на нека питања и некако дочекао да ме компанија упише на курс из осигурања. Виша школа осигурања се налазила прекопута, и у њиховој сам библиотеци проучавао прописе о заштити од пожара, полисе осигурања и каталоге с противпожарним апаратима. Учио сам оно што никада раније нисам имао привилегију да радим: истраживање. Први пут када је требало да преведем предлог за осигурање нуклеарне електране, позвао ме је управник тог одељења и похвалио за обављени посао. „Много боље него на шта смо навикли”, казао је он. Какав подстрек! Десило се то да сам погледао документ из неког досијеа, сличан оном који сам користио као смерницу, али када сам увидео да је моја претходница уместо речи „језгро” користила „нуклеус”, схватио сам да ми ти досијеи неће бити од користи. Отишао сам до библиотеке прекопута и потражио „нуклеарне електране”. Одмах сам пронашао сву потребну терминологију.

Данас је, наравно, потребно много више од тога да бисте били добар преводилац. [...] 

[…] Prevodioci naprosto nisu bili cenjeni, nisu očekivali da će zaraditi za pristojan život, samo da će životariti. Vrlo je malo onih koji su bili obučeni prevodioci, ali većina je imala solidno fakultetsko obrazovanje i solidno znanje jezika, bar svog maternjeg jezika. Imao sam prijateljicu koja je spadala baš u tu kategoriju, pa mi se krug prijatelja proširio i na druge prevodioce. Imao sam utisak da su mnogo zanimljiviji kao ljudi i otkrio da smo često imali slična životna iskustva. Sklapanje prijateljstava mi nikada nije bilo problem, ali uvek sam se osećao „drugačijim“, a siguran sam da su i oni to iskusili. Kada mi se prijateljica penzionisala, preporučila me je kao svoju zamenu. Tu sam se obreo u svetu reosiguranja o kome nisam znao ništa. Bio sam i jedini prevodilac tamo, pa se nisam mogao ni na koga osloniti. Međutim, bio je to još jedan stepenik…

Na novom radnom mestu, počeo sam razgledati spise raspitivao sam se i ubedio kompaniju da me upiše na kurseve osiguranja. Fakultet za osiguranje je bio preko puta, pa sam konsultovao kodekse protivpožarne zaštite, polise osiguranja i kataloge aparata za gašenje požara u njihovoj biblioteci. Učio sam ono što nikada ranije nisam bio u prilici da radim: istraživanje. Prvi put kada sam morao prevesti predlog za osiguranje nuklearne elektrane, pozvao me je načelnik tog odeljenja da mi čestita na obavljenom poslu. „Prevazilazi ono na šta smo navikli“, rekao je. Kakav stimulans! Dogodilo se to da sam se vodio dokumentom iz spisa sličnom onome sa kojim sam se rvao, ali kada sam video da je moj prethodnik koristio reč „nukleus“ umesto „jezgro“, shvatio sam da su mi spisi beskorisni. Otišao sam u biblioteku preko puta i potražio „nuklearne elektrane“. Odmah sam pronašao celokupnu terminologiju koja mi je bila potrebna.

Naravno, ovih dana je potrebno mnogo više od toga da bi se bilo dobar prevodilac. […]

.... Prevodioci jednostavno nisu dobili priznanje, nisu ni očekivali da će puno zaraditi za život već samo tek da se snađu. Samo mali broj ljudi je bio obučen za prevodioce, ali većina je imala solidno fakultetsko obrazovanje i znanje jezika, barem svog maternjeg. Imao sam prijatelja koji je spadao upravo u tu kategoriju i moj krug prijatelja se širio uključujući druge prevodioce. Smatrao sam ih veoma zanimljivim i otkrio sam da smo često imali slična životna iskustva. Nikad nisam imao problema sa sklapanjem prijateljstava ali sam se takođe osećao drugačijim i siguran sam da su i oni to osećali. Kad se moja prijateljica penzionisala preporučila me je kao svoju zamenu. Ušao sam u oblast reosiguranja o kojoj nisam znao ništa. Tamo sam bio jedini prevodilac i nisam imao na šta baš da se oslonim. Kako god, to je bio još jedan korak napred.

Na svom novom poslu počeo sam da pregledam dokumenta, postavljajući pitanja i uspeo da dobijem plaćene kurseve osiguranja od kompanije. Visoka škola osiguranja bila je preko puta, konsultovao sam protivpožarne kodove, polise osiguranja i kataloge aparata za gašenje požara u njihovoj biblioteci. Učio sam ono što nikad ranije nisam imao luksuz da radim a to je istraživanje. Prvi put kad je trebalo da prevedem predlog za osiguranje nuklearne elektrane, pozvao me je šef tog odeljenja čestitajući mi na obavljenom poslu. "Dobro u poređenju sa onim na šta smo navikli", rekao je. Kakvo postignuće! Desilo se to da sam konsultovao dokument sličan onom koji sam koristio kao smernicu, ali kad sam video da je moj prethodnik koristio reč "nukleus" umesto "jezgro" , shvatio sam da su fajlovi beskorisni. Otišao sam u biblioteku preko puta i potražio "nuklearne elektrane". Odmah sam pronašao svu neophodnu terminologiju.

Naravno, danas je potrebno mnogo više da biste bili prevodilac.

Prevodioci jednostavno nisu dobijali priznanje, nisu očekivali da će dobro zarađivati za život, samo da se provuku. Vrlo malo ljudi je stvarno bilo obučeno za prevodioce, ali većina je imala solidno fakultetsko obrazovanje i solidno znanje jezika, barem svog sopstvenog jezika. Imao sam prijatelja koji je spadao upravo u tu kategoriju i moj krug prijatelja se proširio i na druge prevodioce. Smatrao sam da su oni mnogo zanimljiviji kao ljudi i otkrio sam da smo često imali slična životna iskustva. Nikada nisam imao problema da sklapam prijateljstva, ali sam se uvek osećao „drugačije“ i siguran sam da su i oni to osećali. Kada je moja prijateljica otišla u penziju, preporučila me je kao svoju zamenu. Sada sam ušao u oblast reosiguranja, o čemu nisam znao ništa. Bio sam i jedini prevodilac tamo, i nisam imao na šta da se oslonim. Međutim, to je bio još jedan korak naviše...

Na novom poslu sam počeo da pregledavam dosijee, postavljam pitanja i naterao sam kompaniju da me upiše na kurseve osiguranja. Visoka škola osiguranja bila je preko puta, a ja sam konsultovao protivpožarne kodove, polise osiguranja i kataloge aparata za gašenje požara u njihovoj biblioteci. Učio sam ono što nikada ranije nisam imao priliku da radim: istraživanje. Prvi put kada je trebalo da prevedem predlog za osiguranje nuklearne elektrane, zvao me je šef tog odeljenja i čestitao mi na obavljenom poslu. „U poređenju sa onim na šta smo navikli“, rekao je on. Kakav stimulans! Ono što se desilo je da sam konsultovao jedan dokument u fajlovima sličan onom koji sam koristio za smernice, ali kada sam video da je moj prethodnik koristio reč „nukleus“ umesto „jezgro“, shvatio sam da su mi fajlovi beskorisni . Otišao sam preko puta u biblioteku i potražio „nuklearna postrojenja“. Odmah sam pronašao svu potrebnu terminologiju.

Danas je, naravno, potrebno mnogo više da biste bili dobar prevodilac.

Преводиоци једноставно нису добијали признање, нису очекивали да ће зарађивати пуно, само су се некако снашли. Врло мало људи је заправо било обучено као преводиоци, али већина је имала солидно високо образовање и чврсто познавање језика, барем свог матерњег језика. Имам пријатељицу која је управо спадала у ту категорију, и мој круг пријатеља се проширио да укључи и друге преводиоце. Шваљав сам их интересантнијима као особама и открио сам да често имамо слична животна искуства. Никад нисам имао проблема са налажењем пријатеља, али увек сам се осећао "другачије", и сигуран сам да су и они тако осећали. Кад је моја пријатељица отишла у пензију, препоручила ме као своју замену. Тако сам ушао у свет реосигурања, о коме нисам ништа знао. Такође, био сам једини преводилац тамо, и нисам имао пуно чему да се ослоним. Ипак, било је то још једна степеница према горе...

На новом послу, прегледавао сам досијее, постављао питања и успео сам да компанија упише на курсеве осигурања. Колеџ за осигурање био је преко пута улице, и консултовао сам ватросигурносне прописе, полице осигурања и каталоге ватрогасних апарата у њиховој библиотеци. Учио сам оно што никад раније нисам имао луксуз да могу радити: истраживање. Први пут кад сам морао превести предлог у сврху осигурања нуклеарне електране, добио сам позив од шефа тог одељења, честитајући ми на обављеном послу. "Све је успоредиво са оним на шта смо навикли", рекао је. Каква похвала! Догодило се да сам консултовао документ у досију сличан оном којим сам се бавио, али кад сам видео да је моја претходница користила реч "језгро" уместо "нуклеус", схватио сам да ми досијеи нису од користи. Отишао сам преко пута до библиотеке и потражио "нуклеарне електране". Одмах сам пронашао све терминологије које су ми биле потребне.

Данас је потребно пуно више од тога да бисте били добар преводилац, наравно. [...]

Iz teksta "Refleksije (iz) prevodilačkog života" Susane Gris


[...] Prevodioci jednostavno nisu dobijali priznanje, nisu imali očekivanja da će dobro da zarađuju za život, već tek da se provuku. Zapravo je samo nekolicina ljudi bila obučena za prevodioce, ali većina je imala solidno fakultetsko obrazovanje i solidno poznavanje jezika, barem svog sopstvenog jezika. Imala sam prijateljicu koji je spadala upravo u tu kategoriju i moj krug prijatelja se proširio i uključio druge prevodioce. Shvatila da su mnogo interesantniji kao ljudi i otkrila da često imamo slična životna iskustva. Nikada nisam imala problema sa sklapanjem prijateljstava, ali sam se uvek osećala "drugačijom“ i sigurna sam da su i oni to osećali. Kada se moja prijateljica penzionisala, preporučila me je kao svoju zamenu. I tako sam se našla u oblasti reosiguranja, o kome nisam znala ništa. A i bilа sam jedini prevodilac tamo i nisam imala na šta da se oslonim. Međutim, bio je to još jedan korak dalje...

Na novom poslu sam počela da pregledam dosijee, da postavljam pitanja i nagovorila sam firmu da me upiše na kurseve osiguranja. Visoka škola za osiguranje bila je preko puta ulice, i u njihovoj biblioteci sam pregledala vatrogasne kodove, polise osiguranja i kataloge aparata za gašenje požara. Učilа sam ono što nikad ranije nisam imala luksuz da radim: istraživanje. Prvi put kada je trebalo da prevedem predlog za potrebe osiguranja nuklearne elektrane, nazvao me čelnik tog odeljenja i čestitao mi na obavljenom poslu. "Dobro je, u poređenju sa onim na šta smo navikli", rekao je. Kakav uspeh! Ono što se desilo je da sam za smernice konsultovala dokument u dosijeima, sličan onom koji sam obrađivalа, ali kada sam videla da je moj prethodnik koristio reč "jezgro" umesto "nukleus", shvatila sam da su mi dosijei beskorisni. Prešla sam ulicu i otišla do biblioteke, gde sam potražila „nuklearne elektrane“. I odmah pronašla svu neophodnu terminologiju.

Naravno, ovih dana je potrebno mnogo više od toga da biste bili dobar prevodilac.



.

[...] Prevodioci jednostavno nisu dobili priznanje, nisu očekivali da će mnogo zaraditi za život, samo se snaći. Vrlo malo ljudi je zapravo bilo obučeno za prevodioce, ali većina je imala solidno fakultetsko obrazovanje i solidno znanje jezika, barem svog sopstvenog jezika.Imao sam prijatelja koji je spadao upravo u tu kategoriju i moj krug prijatelja se proširio i na druge prevodioce. Smatrao sam da su oni mnogo zanimljiviji kao ljudi i otkrio sam da smo često imali slična životna iskustva. Nikada nisam imao problema da sklapam prijateljstva, ali sam se uvek osećao „drugačije“ i siguran sam da su i oni to osećali.Kada je moja prijateljica otišla u penziju, preporučila me je kao svoju zamenu. Sada sam ušao u oblast reosiguranja, o čemu nisam znao ništa.Bio sam i jedini prevodilac tamo, i nisam imao na šta da se oslonim. Međutim, to je bio još jedan korak naviše...

Na novom poslu sam počeo da pregledavam dosijee, postavljam pitanja i naterao sam kompaniju da me upiše na kurseve osiguranja.Visoka škola osiguranja bila je preko puta, a ja sam konsultovao protivpožarne kodove, polise osiguranja i kataloge aparata za gašenje požara u njihovoj biblioteci.Učio sam ono što nikada ranije nisam imao luksuz da mogu da radim: istraživanje.Prvi put kada sam morao da prevedem predlog za osiguranje nuklearne elektrane, pozvao me je šef tog odeljenja i čestitao mi na obavljenom poslu. „U poređenju sa onim na šta smo navikli“, rekao je on. Kakva arogancija! Ono što se desilo je da sam konsultovao dokument u fajlovima sličan onom koji sam koristio za smernice, ali kada sam video da je moj prethodnik koristio reč „jezgro“ umesto „jezgro“, shvatio sam da su mi datoteke beskorisne. Otišao sam preko puta u biblioteku i potražio „nuklearna postrojenja“. Odmah sam pronašao svu potrebnu terminologiju.

Danas je, naravno, potrebno mnogo više od toga da biste bili dobar prevodilac. [...]