[...] „Imam jedan predlog”. Nagnulo se ka meni kao moja drugarica Ejpril kada želi da ispriča neku tajnu, mada njene tajne i nisu neke. Niti su zapravo tajne. „Ako nikom ne kažeš da sam ovde, mogu ti popraviti vid.”
„Ma zezaš!”
Trepnulo je par puta. „To je ono što pokušavam da postignem.”
„Hoću da kažem da ne možeš to da uradiš!”
„Što da ne?”
„Pa, nikome dosad nije pošlo za rukom da mi popravi vid, osim pomoću naočara.”
„Ja imam izvesne sposobnosti. Videćeš, pod uslovom…”
„…da ne kažem nikome za tebe?”
„To je suština stvari, to je ono ključno.”
„Kako da znam da me nećeš oslepeti? Možda si kao jedan od onih telemarketara koji obećavaju svašta, a zapravo je sve to daleko od istine.”
Opet je počelo da kruži rukama kao Karate Kid. „Ne bih to uradio biću koje mi ničim nije naudilo.”
„Znači, ako te povredim, mogao bi da me oslepiš?”
„To je poverljiva informacija.”
„A ako mi popraviš vid i ne kažem nikome za tebe, otići ćeš s naših polja?”
„To je suština stvari!” [...]