Who cast that first fateful tomato that started the La Tomatina revolution? The reality is no one knows. Maybe it was an anti-Franco rebellion, or a carnival that got out of hand. According to the most popular version of the story, during the 1945 festival of Los Gigantes (a giant paper mâché puppet parade), locals were looking to stage a brawl to get some attention. They happened upon a vegetable cart nearby and started hurling ripe tomatoes. Innocent onlookers got involved until the scene escalated into a massive melee of flying fruit. The instigators had to repay the tomato vendors, but that didn't stop the recurrence of more tomato fights—and the birth of a new tradition.
Fearful of an unruly escalation, authorities enacted, relaxed, and then reinstated a series of bans in the 1950s. In 1951, locals who defied the law were imprisoned until public outcry called for their release. The most famous effrontery to the tomato bans happened in 1957 when proponents held a mock tomato funeral complete with a coffin and procession. After 1957, the local government decided to roll with the punches, set a few rules in place, and embraced the wacky tradition.
Though the tomatoes take center stage, a week of festivities lead up to the final showdown. It's a celebration of Buñol's patron saints, the Virgin Mary and St. Louis Bertrand, with street parades, music, and fireworks in joyous Spanish fashion. To build up your strength for the impending brawl, an epic paella is served on the eve of the battle, showcasing an iconic Valencian dish of rice, seafood, saffron, and olive oil.
Today, this unfettered festival has some measure of order. Organizers have gone so far as to cultivate a special variety of unpalatable tomatoes just for the annual event. Festivities kick off around 10 a.m. when participants race to grab a ham fixed atop a greasy pole. Onlookers hose the scramblers with water while singing and dancing in the streets. When the church bell strikes noon, trucks packed with tomatoes roll into town, while chants of "To-ma-te, to-ma-te!" reach a crescendo.
Then, with the firing of a water cannon, the main event begins. That's the green light for crushing and launching tomatoes in all-out attacks against fellow participants. Long distance tomato lobbers, point-blank assassins, and medium range hook shots. Whatever your technique, by the time it's over, you will look (and feel) quite different. Nearly an hour later, tomato-soaked bombers are left to play in a sea of squishy street salsa with little left resembling a tomato to be found. A second cannon shot signals the end of the battle. | Ко је бацио тај први судбоносни парадајз којим је започела „Ла Томатина“ или „парадајз револуција“? Заправо, то нико не зна. Можда је то била побуна против Франка или карневал који се отео контроли. Према најпознатијој верзији приче, за време фестивала 1945. године (луткарске параде огромних фигура с великим главама), неки мештани су тражили кавгу како би скренули пажњу на себе. Набасали су на корпу с поврћем која се налазила у близини и почели да гађају зрелим парадајзом. Недужни посматрачи су се придружили све док сукоб није прерастао у општу тучу летећим плодовима. Виновници туче морали су да надокнаде штету продавцима парадајза, али то није спречило поновне туче парадајзом и настајање нових обичаја. Страхујући од ширења непослушности, градски челници су током 50-их година 20. века донели низ одлука о забранама, које су затим ублажили, а потом поново увели. Мештани који нису поштовали закон били су ухапшени 1950. године све до јавних протеста за њихово пуштање на слободу. Најпознатији догађај када су се заговорници дрско успротивили забранама туча парадајзом и обавили лажну сахрану парадајза, са све ковчегом и погребном поворком, одиграо се 1957. године. Након 1957. године, градски челници решили су да се носе с потешкоћама, донели су неколико прописа и прихватили чудан обичај. Иако врхунац фестивала представља гађање парадајзом, недеља свечаности кроз низ активности постепено води до коначног обрачуна. То је прослава у част светаца, заштитника градића Буњола, Богородице и св. Луја Бертрана, са уличним парадама праћеним музиком и ватрометом, у веселом шпанском духу. Да бисте добили снагу за предстојећи окршај, уочи битке се служи традиционална паеља, која представља легендарно валенсијско јело од пиринча, те морски плодови, шафран и маслиново уље. У данашње време, овај необуздани фестивал подразумева одређене мере за одржавање реда. Организатори су отишли и корак даље, па гаје и посебне сорте неукусног парадајза који се користи само за ову годишњу манифестацију. Свечаности почињу око 10 сати ујутру када се учесници тркају да дохвате комад шунке са врха намашћеног стуба. Певајући и играјући по улицама, посматрачи цревом поливају учеснике туче парадајзом. Када црквено звоно означи подне, камиони довозе парадајз у град, а скандирање „То-ма-те, то-ма-те“ („Па-ра-дајз, па-ра-дајз“) достиже врхунац. Потом, паљбом из воденог топа започиње главни догађај. То је знак за почетак гњечења парадајза и гађања свом снагом других учесника у нападу. Далекометни бацачи парадајза, нападачи из непосредне близине и хорог („удица“) шутови средњег домета. Без обзира на вашу технику, када истекне време, изгледаћете и осећаћете се сасвим другачије. Скоро сат времена касније, бомбаши натопљени парадајзом остају да се играју у мору гњецавог умака од парадајза по улици, с мало тога налик на парадајз. Поновна паљба из воденог топа означава крај битке. |